TIMELINE

Još kada je davne 2002. godine Contax predstavio svoj N Digital, a Canon sopstveni „full-frame“ (FF) senzor u telu pro klase, EOS-1Ds, tiho je započeta nova era u segmentu digitalne fotografije – konačno je postalo moguće iskoristiti pun potencijal FF objektiva i na digitalnim SLR aparatima, dotad ograničenim isključivo na senzore smanjenog vidnog polja – tzv. „krop“ senzore.

Nakon što je kroz nepune dve godine, 2004., na tržištu debitovao Canon EOS-1Ds Mark II, činilo se da će sladak ukus digitalnog ekvivalenta 35 milimetarskog filma ostati zalogaj namenjen isključivo bogatim konzumentima tehnike i profesionalcima koji ne pitaju za cenu. Posebno jer je Contax brzo položio oružje i praktično prestao da postoji kao brend. Međutim, kada je već 2005. Canon mudro uvideo tržišni potencijal senzora koji bi u skromnijem pakovanju ponudio magiju formata poznatog iz doba analogije, upakovanu u modernu odoru – fotografskoj javnosti je ponosno predstavljen Canon EOS 5D, prvi „full-frame“ DSLR za mase, čime je i konačno stavljena tačka na zamerke „analognih“ obožavalaca čuvenog Leica formata, upućenih ka aparatima sa krop senzorom.

Iako je priča verovatno svima već poznata, nije zgoreg pomenuti da je 5D verovatno najpopularniji full-frame aparat do danas, čiji kvalitet izlaza i danas odoleva naletu proizvoda iz klase, te da je logično za očekivati da nasledniku neće biti lako da preuzme štafetu i ostane predvodnik klase kojoj pripada. Kako se u međuvremenu štošta izdešavalo na foto-sceni, prilike evidentno promenile, a time i zadatak koji Canon EOS 5D Mark II treba da ispuni, jasno je da nije u pitanju samo poređenje sa starom verzijom, već i odbrana časti brenda. Dugo uspavani Nikon je svoju FF priču započeo tek sa D3 modelom, ali vrlo agresivno i uspešno, a nastavio ju je sa D700, odličnim višenamenskim FF telom, koje za sličnu cenu pruža više nego (istina vremešni) 5D. Tu je i D3x, rezolucijski lider i predvodnik Nikon game sa svojim 24MP FF senzorom, a ne treba zaboraviti ni Sony A900, za Canon neočekivan udarac baš uoči zvanične najave nove petice, od kojeg je Nikon preuzeo i unapredio senzor za pomenuti D3x.

Talasanje iz marketinškog odeljenja Canon kuhinje je započelo vrlo rano i čak bi se moglo reći da je to jedna od najvećih (ako ne i najveća i najduža) kampanja povodom promocije novog DSLR modela. Posebno kada je u pitanju klasa koja se tradicionalno slabije prodaje nego entry-level modeli poput 450D. Da li je cela priča prenaduvana ili novi aparat nudi zaista mnogo, pokušaćemo da odgonetnemo u narednom testu, što iz ugla novog korisnika, što iz ugla nekoga kome je stara petica od ranije bliska alatka.

SPECIFIKACIJE

Tehničke karakteristike koje odlikuju novi Canon EOS 5D Mark II pokazuju da je tržišni nastup velikih kompanija često profilisan tako da u nekoj meri ispuni želje potencijalnih kupaca, ali ne i u potpunosti, kako bi i neka naredna verzija imala dovoljno prostora za napredak. Tako je i sa novom peticom. Ona svakako ima šta da ponudi – dosta želja je uslišeno, ispravljeni su neki od glavnih nedostataka stare petice, ali su, istinu govoreći, neki i ostali. Komparativno, to izgleda ovako:

Tehničke karakteristike: EOS 5D Mark II protiv stare petice

Pored senzora čiji starosni status u početku nije bio najjasniji, EOS 5D Mark II je prvi Canon DSLR koji ima implementiranu mogućnost snimanja video materijala. Titulu prvog uopšte je zasluženo poneo Nikon, pošto se prvi odvažio da hrabro iskorači u ovaj segment i u okviru D90 promoviše nešto što je u fotografskim krugovima tada smatrano gotovo za jeres.

Što se fotografskih pomagala tiče, dodate su neke mogućnosti do skora dostupne samo u najvišoj klasi Canon DSLR-ova, a neke su preuzete sa već predstavljenog EOS-a 50D. U kratkim crtama, od novina je tu, osim senzora i video zapisa – procesor, implementirana automatska redukcija prašine, nova i bolja baterija, bolja otpornost na atmosferske uslove, mogućnost fine kalibracije fokusa, bolje tražilo, brži rad, kvalitetniji displej i „živi prikaz“ (tzv. „Live view“).

To bi bilo ukratko – za više, krenimo redom...

PAKOVANJE

Pakovanje u kojem stižu Canon DSLR-ovi je tokom godina standardizovano i Canon EOS 5D Mark II se po tome ne razlikuje od ostatka ponude unutar brenda:

Canon EOS 5D Mark II, sadržaj „body only“ paketa

Osim samog tela, u kutiji je nova LP-E6 baterija, pripadajući punjač LC-E6 (ili LC-E6E, verzija sa kablom), standardni široki kaiš za rame, poklopac bajoneta, USB kabl za povezivanje sa računarom, A/V kabl, štampano uputstvo, garantni list i 3 diska koji sadrže besplatan (ali ne i loš!) softver i uputstvo u elektronskoj formi. Za obradu RAW snimaka tu je Digital Photo Professional, za upravljanje aparatom - EOS Utility, kreiranju kolornih preseta služi aplikacija Picture Styles Editor, a tu je i od ranije poznati Zoom Browser, za organizaciju i pregled fotografija. Sav softver je raspoloživ u verzijama za Windows i Mac OS.

Canon nudi i tzv. „kit“ varijantu, koja osim svega pobrojanog obuhvata odlični Canon EF 24-105mm f/4L IS USM, poznat od ranije kao deo kit kompleta uz staru peticu, kao i uputstvo, zonericu i torbicu koji mu pripadaju. Cena ovog objektiva je u kit varijanti povoljnija nego odvojeno, pa ukoliko već nemate zum sličnog raspona, a imate potrebu za njim, to je izvrsna prilika za nabavku.

TELO

Standardno za srednju i višu klasu DSLR-ova, telo je urađeno od legure magnezijuma, oblika relativno sličnog staroj petici, ali uz oštrije konturne linije, koje čine da u ruci leži još bolje. Telo je sada poprimilo teksturu koja teže proklizava u rukama, a gumena obloga je takođe donekle izmenjena, tako da cela kombinacija pruža odličan osećaj i manji zamor čak i tokom dugotrajnog rada. U odnosu na staru, nova petica je čak i nešto lakša (850 prema 895g), iako je unutrašnjost bogatija, a spoljašnjost gotovo identičnih dimenzija. Pozicija metalnog navoja za stativ je nepromenjena i ona se standardno nalazi na idealnoj poziciji, duž ose objektiva.

Canon pominje i određeni nivo zaptivenosti. Ovde se ne može govoriti o unapređenju u pravom smislu, pošto stara petica nije imala praktično nikakvu otpornost na lošije atmosferske uslove. Ipak, detaljniji uvid u kritične tačke, poput odeljka za bateriju ili memorijsku karticu, otkriva da zaptivenost i dalje ne podrazumeva nivo koji je već odomaćen kod nekih konkurentskih proizvoda, poput Nikona D700. Zvanična dokumentacija pak, pominje gumene zaptivke oko svih tastera, oko oba displeja, odeljaka memorijske kartice i baterije, kao i konektora za spajanje sa WFT-E4A wireless transmiterom. Od ostalih modaliteta zaptivenosti pominju se spojevi među magnezijumskim odlivcima sa znatno manje zazora. Osmosmerni „džojstik“ ne spada u red posebno zaptivenih, kao ni prednji i zadnji kontrolni točkići, zaključno sa papučicom blica, koja je i spolja postavljena tako da uz zaptiveni Canon Speedlight 580EX II blic pruža znatno veću otpornost na vremenske uslove, uz opasku od strane proizvođača da je tu primenjena „nova tehnika preciznog spajanja“.

I inače prilično robustna petica je sada dobila izdržljiviju zavesicu koja predviđa u proseku 150.000 okidanja, što je značajno više od 100.000 koliki je predviđeni vek zavesice na staroj petici.

Stariji i mlađi brat: EOS 5D i EOS 5D Mark II

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Okosnica nove petice je, bez dileme, senzor – zapravo i nije u pitanju sasvim nov senzor. Više je u pitanju ono što automobilisti vole da zovu „restajlingom“ već postojećeg, poznatog iz aktuelnog predvodnika brenda – EOS-1Ds Mark III. Canon nigde ne navodi da li je u pitanju samo prepakovan senzor u novo telo ili je na njemu nešto rađeno kako bi se uhvatio u koštac sa tekućim trendovima, ali je logično pretpostaviti da niko ne bi dva puta razvijao senzor vrlo sličnih karakteristika.

Full-frame (FF) format znači da je senzor (precizno) dimenzija 36x24mm, što će reći – bez krop faktora. To znači da je ekvivalentna žižna daljina jednaka naznačenoj na objektivima. Osim što to utiče na širinu vidnog polja (FOV, Field Of View), utiče i na dubinsku oštrinu, koja je, zbog veličine senzora plića nego na APS-C (krop) telima. Rezolucija je identična onoj na 1Ds Mark III i iznosi 5616 x 3744 piksela, a ISO raspon je prva bitnija razlika u odnosu na 1Ds Mark III i staru peticu. Sada dostiže čitavih 25600. Nominalni ISO raspon se proteže od 100 do 6400, što je za cele dve blende osetljivije od senzora stare petice, čiji je osnovni ISO raspon išao od 100 do 1600. Kao i kod većine ostalih aparata, 5D Mark II raspolaže i proširenim ISO rasponom, postignutim softverskim putem. Tu je L vrednost (ISO 50), kao i dve H vrednosti: H1 (ISO 12800) i već pomenuti H2 (ISO 25600).

Novi stari senzor: 21MP u novom odelu

Novi procesor, Digic IV, predstavlja pravu revoluciju u malom. Kako je stara petica na tržištu prisutna još od 2005. godine, tada aktuelni Digic II je sada praktično dve generacije stariji. Iako je bio sasvim zadovoljavajućih performansi za ono vreme, danas već primetno kaska po performansama, što se primeti čak i prilikom izvršavanja tako banalnih operacija, kakvo je formatiranje neke veće CF kartice, za šta čak i Digic III verziji treba primetno manje vremena. Uz bolju podršku za UDMA standard, Digic IV omogućava aparatu da izvuče rafal, za skoro ceo frejm brži u odnosu na 3 fps stare petice, uprkos rezoluciji koja je gotovo dvostruko veća gledano, po broju piksela koji čine fotografiju.

Pored navedenih unapređenja, Digic IV je već druga generacija Canon procesora sa implementiranom podrškom za Live view (tzv. „živi prikaz“, poput onog na kompakt aparatima). a prva koja omogućava i video zapis. Uz sam procesor, na reviziju je stigao i softverski deo sklopa, o kojem ćete više pročitati kasnije.

Vlasnici stare petice su dugo zavideli vlasnicima jeftinijih tela na sistemu za vibracionu redukciju prašine, poznatom pod imenom „EOS Integrated Cleaning System“. Sada je taj sistem, u formi prilagođenoj full-frame senzoru, prisutan i na 5D Mark II. Funkcioniše kao celina, a sastoji se od komore i low-pass filtera sa anti-static premazom, „uzemljenih“ na šasiju aparata (čime se suzbija nagomilavanje statičkog elektriciteta usled naboja koji generiše senzor) i sistema za piezo-električnu vibraciju i prikupljanje odbačenih čestica prašine. Ovakvo čišćenje biva aktivirano prilikom svakog uključivanja i isključivanja aparata, a po potrebi i u toku rada, pomoću odgovarajuće opcije u meniju. Uspešnost ove tehnologije nije moguće izmeriti precizno, ali prašine definitivno ima manje, što će u svakom slučaju prorediti potrebu za čišćenjem u servisu, čak i uz frekventne izmene objektiva. Uz ovaj vid fizičke borbe sa prašinom, Canon i dalje pruža mogućnost softverskog mapiranja čestica prašine, opcijom „Dust delete data“, čime je omogućeno da se zaostale čestice naknadno redukuju softverski (uz pomoć priloženog softvera).

AUTO-FOKUS

Dolazimo i do glavne zamerke novoj petici – relativno zastareli AF sistem. I pored višegodišnjeg jaza između nove i stare petice, malo je reći da nikakav napredak ne postoji. Barem sa ove, spolja vidljive, korisničke strane. Ako izuzmemo priču o poboljšanoj efikasnosti, sistem faznog auto-fokusa je praktično isti kao i onaj na staroj petici, sa svim vrlinama i manama karakterističnim za bazni model. Tu je jedna (centralna) krstasta AF tačka i 8 perifernih, raspoređenih solidno, ali koje, obzirom na brojnost, dosta otežavaju fokusiranje korisnicima koji nisu navikli na kontinuirano rekadriranje. Nevidljivih šest pomoćnih tačaka postavljenih u centralnoj zoni dodatno poboljšava preciznost, ali se one ne vide u tražilu i samim tim – nije ih moguće pojedinačno koristiti. Zamerka ide na ponovni (i za Canon redovni) izostanak AF-assist lampe. AF-assist je ponovo moguće dobiti isključivo uz eksterni blic ili ST-E2 wireless okidač, što je vrlo nezgodna i slabo fleksibilna kombinacija.

Od modova auto-fokusa na raspolaganju je automatska selekcija tačaka ili fokusiranje jednom, unapred izabranom tačkom, pri čemu se fokusiranje može izvesti jednokratko (One-Shot), kontinualnim praćenjem (AI Servo) ili kombinacijom ova dva (AI Focus, koji najpre zaključava fokus na selektovanoj tački i nastavlja da prati cilj ukoliko registruje promenu distance).

TRAŽILO

Tražilo je poboljšano. Spolja je i dalje identičnog izgleda – štaviše, ista je i gumena obloga tražila. Na istoj poziciji je i minijaturni točkić za podešavanje dioptrije, kojim fino (mada ograničeno) možete podesiti dioptriju i time izbeći korišćenje naočara. Unutar tražila, situacija je poboljšana, ali ne drastično, pošto znamo da je i stara petica imala sasvim solidno tražilo. Pokrivenost vidnog polja je povećana, ali nažalost i dalje nije 100%, već 98%, što je šteta. Ipak, taj nedostatak je kompenzovan nešto svetlijim prikazom i neutralnijim bojama. Faktor uvećanja je sada 0.76x naspram 0.71x. Raspored autofokusnih tačaka smo već pomenuli, a da biste (ukoliko niste imali prilike susresti se sa starom peticom) stekli uvid u ne baš idealan raspored istih, pogledajte kako to izgleda:

Prikaz unutar optičkog tražila 5D Mark II

U donjem delu tražila su poređani parametri snimanja, koji su sad obogaćeni i permanentnim prikazom ISO vrednosti, što je bila velika zamerka staroj petici, na kojoj je do ove informacije bilo moguće doći samo prilikom aktivacije odgovarajuće komande. Osim ISO vrednosti, u tražilu je prikazano stanje baterije, AE-Lock, status blica, FE-Lock i status high-speed sinhronizacije bljeska blica, indikator kompenzacije snage blica, brzina zatvarača, blenda, skala svetlomera raspona ±2EV, indikator „highlight tone priority“ opcije, status white-balance korekcije, maksimalni broj snimaka u rafalu (u zavisnosti od raspoloživog bafera) i indikator potvrde fokusa.

Kao i na staroj verziji i nova podržava izmenjiva fokusna stakla. Ranije su ona bila označena prefiksom Ee, dok su sada Eg, što implicira da nisu međusobno kompatibilna. I dalje je osnovno staklo koje stiže uz aparat - Eg-A Standard Precision Matte, dok se dva dodatna po potrebi dokupljuju: Eg-D Precision Matte with grid, koje omogućava nešto preciznije manuelno fokusiranje i raspolaže mrežom horizontalnih i vertikalnih linija za lakše poravnanje, te Eg-S Super Precision Matte, tzv. „mutno staklo“, koje tražilo čini nešto tamnijim i namenjeno je brzim (f/2.8 i više) objektivima, pri čemu omogućava vrlo precizno manuelno fokusiranje.

Kako je gumena obloga tražila potpuno kompatibilna sa onom na staroj petici, na identičan način se može koristiti i Canon EP-EX15 Eyepeace Extender, distancer koji omogućava udobniji rad i manje zaprljan displej. EP-EX15 pruža više konfora uz određene kompromise – umanjenje prikaza za čak 30% i uz određena barelna izobličenja prikaza u tražilu. Nekome je toliko žrtve previše, ali oni kojima nije, mogu nesmetano da uživaju u korišćenju ovog dodatka i na novom telu. Oni snalažljiviji će se rešiti jednostavnog optičkog sklopa unutar distancera i time obezbediti konfor bez gubljenja blagodeti velikog FF tražila.

Canon EP-EX15 Eyepeace extender, „produžni“ za tražilo

KOMANDE

Raspored komandi je ostao manje-više isti kao i na staroj petici, a pošto je u sličnoj formi preuzet i na novom 7D telu, jasno je da je takav layout bolje primljen kod kupaca nego „prelazni“ koji smo u međuvremenu imali prilike da vidimo na 40D i 50D.

Točak za izbor modova standardno sadrži manuelni (M), bulb (B),  program auto (P) i modove prioriteta (Av, Tv). Proširen je sa još dve dodatne „camera user settings“ pozicije (sada ih je ukupno tri), koje se mogu „programirati“ tako da određena podešavanja budu aktivirana jednim potezom. I dalje je 5D ostao pošteđen scenskih modova, a osim potpune automatike (Auto mode) na raspolaganju je i Creative Auto (CA) mod, koji na „intuitivan“ način pruža početnicima mogućnost kontrole dubinske oštrine i brzine ekspozicije (kompenzacijom), pomeranjem odgovarajućih slajdera na displeju, bez ulaženja u detalje. Koliko ovo ima smisla na telu ove klase, dobro je pitanje, ali... šta je tu je. Sada je u Auto i CA modu moguće aktivirati zapis u RAW formatu, što je još jedna nelogičnost.

Desna strana gornjeg dela je minimalno promenjena. Osim okidača i prednjeg kontrolnog točkića (tzv. „main dial“), tu se nalazi statusni displej, ispred kojeg je grupa od tri tastera udvojenih funkcija i taster za aktiviranje pozadinskog osvetljenja statusnog displeja. Ovi tasteri su sada nešto manji nego ranije, a zamerku upućujemo na taster za pozadinsko svetlo statusnog displeja koji je, iako dobro pozicioniran, nedovoljne visine i često će se dešavati da ne odraguje na komandu. Njihove funkcije su sada malo izmešane i usklađene sa ostalim telima nove generacije. S leva na desno, tu je taster za izbor balansa bele i načina merenja svetla; izbor načina okidanja (rafal, pojedinačno i odloženo u intervalima od dve i 10 sekundi) i AF moda (singl, AI Servo i AI fokus), dok je treći taster i najkorišćeniji, a služi za izbor ISO vrednosti i kompenzacije snage blica.

Statusni displej je u skladu sa Canonovim uobičajenim standardima i rasporedom. Uvećan je u odnosu na onaj sa stare petice, informacije se vide jasnije, iako i dalje nije grafički, već segmentirani LCD, pri čemu je pozadinsko osvetljenje standardno narandžasto. Kao i u tražilu, sada je i na statusnom displeju permanentno prisutna ISO vrednost, što je važilo za veliku zamerku kod starog 5D. Skala svetlomera, nažalost, i dalje obuhvata samo ±2 EV, a ostale informacije su mahom iste, premda krupnije prikazane i delimično drugačije razmeštene. U poređenju sa starom peticom, statusni displej 5D Mark II izgleda kao na slici niže:

Poređenje statusnih displeja: 5D vs 5D Mark II

I zadnja strana je vrlo slična onoj sa stare petice. Levo od tražila, iznad glavnog displeja, nalazi se taster koji je ranije bio rezervisan isključivo za (uglavnom beskorisnu) „direct print“ opciju. Sada je, na sreću, taj taster dvojake namene, pa se može koristiti za aktiviranje live view-a, što značajno utiče na udobnost rada. Duž leve ivice ekrana su poređani dobro poznati tasteri: „menu“ za ulazak u glavni meni; „picture styles“ za aktiviranje gotovih ili kreiranje sopstvenih kolornih profila; „info“, čija je funkcija višestruka i zavisi od trenutnog režima rada. U modu pregleda („play“) i dalje je sve isto – možete zumirati, skrolovati, zaključati snimke od nehotičnog brisanja i pregledati parametre kojim su snimljeni, uključujući i danas neizbežni histogram. Poslednji u nizu je taster za brisanje fotografija, koji je funkcionalan samo u modu pregleda. Dobra strana je što sada (konačno!) opcija za brisanje kompletnog sadržaja kartice više nije lako dostupna, što je, u trenucima žurbe bio ozbiljan problem stare petice.

Desno od displeja su tasteri raspoređeni identično kao i na staroj petici – sasvim dole je prekidač za uključivanje aparata, sa dobro poznatim dodatnim položajem za otključavanje zadnjeg kontrolnog točkića (tzv. „quick dial“), iznad kojeg je pomenuti zadnji kontrolni točkić i u okviru njega „set“ taster za potvrdu podešavanja u menijima. Neposredno iznad je osmosmerni „džojstik“, čija je funkcija delimično programabilna, a između ostalog može služiti i za brzu selekciju željene AF tačke. Sasvim desno-gore se nalaze tri, takođe programabilna tastera (redom, s leva na desno): za fokusiranje (AF-ON), zaključavanje ekspozicije i snage blica u modovima prioriteta (AEL/FEL). Poslednji od tri tastera služi za prelazak u mod automatske selekcije AF tačaka, odnosno za zumiranje u live-view i režimu pregleda snimljenih fotografija. I ovim tasterima se funkcija može promeniti po potrebi, mada je to i dalje daleko od nivoa prilagođavanja na koji su navikli korisnici prosečnog Nikon DSLR-a.

Na prednjoj strani je stanje nepromenjeno. Sa desne strane bajoneta, gledano spreda, nalazi se samo veliki taster za otključavanje objektiva i nešto niže DOF preview, koji služi za proveru dubinske oštrine kroz optičko tražilo, privremenim setovanjem blende na zadatu vrednost. DOF preview taster je nešto istureniji nego ranije, pa je lakše napipati ga bez gledanja.

Nekih novina ima u „pasivnim“ dodacima – iznad pomenutih tastera je mikrofon u službi podrške video snimanju, a sa leve strane, između bajoneta i rukohvata, je (osim tajmer LED-ovke) i IC senzor, kojim se nova petica može daljinski aktivirati, pomoću RC1 ili RC5 daljinskih okidača. Sa zadnje strane se, iznad „džojstika“, nalazi minijaturni zvučnik, za emitovanje snimljenog video materijala.

MEMORIJA

Odeljak memorijske kartice je izveden na identičan način kao i na baznom modelu, s tim što je čvrstina povećana, a izbačena je nezgodna osobina stare petice da prekine upis fotografija na karticu, u slučaju nehotičnog otvaranja poklopca. Sada su podržane i najbrže UDMA Compact flash kartice, koje nisu neophodne za postizanje ionako ne baš previše brzog rafala, ali jesu poželjne za snimanje fullHD (1080p) videa, jer u suprotnom se može desiti da pojedini frejmovi (ili pak nekoliko njih) budu ispušteni, što ne deluje baš lepo na krajnjem rezultatu. Zahtevnost aparata po pitanju memorijskog kapaciteta je vidno veća u odnosu na većinu ostalih aparata, što je prvenstveno zasluga visoke rezolucije. Primera radi, jedna kartica od 16 GB vam omogućava da snimite (prosečno) oko 650 RAW, 2300 JPEG ili blizu 500 kombinovanih RAW+JPEG fajlova u punoj rezoluciji.

Odeljak Compact Flash memorijske kartice

BATERIJA

Baterija je na standardnoj poziciji, unutar rukohvata. U pitanju je nova „pametna“ Li-Ion baterija, LP-E6 koja, zahvaljujući internom čipu, može da komunicira sa telom i time omogući korisniku uvid u statistiku o trajanju, broju okidanja i opštem stanju baterije, pri čemu se svaki primerak baterije može registrovati u internoj bazi aparata. Za ovaj aspekt je vezan i jedan problem – naime, Canon je ugradnjom čipa sabotirao nezavisne proizvođače zamenskih baterija u nameri da i za 5D Mark II obezbede jeftinije (a ipak dobre baterije), pa su potencijalni vlasnici takvih, zamenskih baterija, primorani da nabave i dodatni zamenski punjač, jer originalni LC-E6(E) neće konstatovati ni jednu osim originalnih, što znači da neće moći ni da ih napuni. Nepošteno i vrlo nezgodno, ali ako ništa drugo – barem aparat pristaje normalno da radi sa zamenskim baterijama, i to jednako dobro. Trend „čipovanja“ se nastavlja i u ostalim klasama, pa to treba imati u vidu ukoliko planirate nabavku zamenskih baterija.

Kapacitet nove baterije je 1800mAh, što je značajno više naspram stare BP-511A i njenih 1390mAh. I pored te činjenice, Canon zvanično navodi da je autonomija povećana minimalno: sa 800 snimaka kod stare petice, na sadašnjih 850. Treba znati da nove funkcije zahtevaju više energije, a dodatno – nova petica je znatno štedljivija u uslovima niskih spoljnih temperatura, pa će na oko 0°C izdržati tek nešto manje od uobičajenih 800 snimaka. Prilikom korišćenja live-view-a i kontrastnog AF-a, autonomija drastično opada i zvanično se navodi tek oko ~200 snimaka, što se uglavnom uklapa u rezultate dobijene testiranjem. Autonomija može varirati značajno ukoliko se često koristi glavni displej, bilo za detaljniji pregled snimaka, bilo za (vrlo „gladni“) live-view. Pogotovo sa jačim osvetljenjem ili uz automatsko osvetljenje po sunčanom danu, kada aparat forsira maksimalnu osvetljenost. Takođe, i upis snimaka na karticu troši energiju iz baterije, pa treba znati da će RAW+JPEG trošiti primetno više od varijante u kojoj se upisuje isključivo mali JPEG. Ipak, testiranjem smo došli do dosta boljih rezultata – uz maksimalnu štedljivost, može se izvući i čitavih 1100 snimaka iz jedne baterije! Impresivno! Video snimci su standardno halapljivi, jer maksimalno upošljavaju memorijski kontroler i procesor, uz već standardnu žeđ LV režima. Uz periodično snimanje, jedna baterija može da obezbedi oko 1 i po sat snimanja, za šta će vam pre manjkati kartica, nego baterija. I pored povećanog kapaciteta, punjenje potpuno prazne baterije, standardnim punjačem, u proseku traje oko 2 i po časa, što je slično sa periodom punjenja stare BP-511A baterije.

Nova, „pametna“ LP-E6 Li-Ion baterija

KONEKTORI

U skladu sa novim potrebama, proširen je i spisak konektora, koji se i dalje nalaze na starom mestu, na levoj strani tela: pored standardnog USB 2.0 konektora za povezivanje sa računarom, na raspolaganju je N3 konektor za namenske daljinske okidače, PCSync za okidanje spoljne rasvete i video-out, koji je od kompozitnog video izlaza prerastao u kombinovani stereo audio/video izlaz, u skladu sa novim potrebama. Tu je još i HDMI, koji omogućava digitalni prenos video signala na uređaje visoke definicije, kao i ulaz za eksterni mikrofon. Sa donje strane aparata je konektor za komunikaciju sa WFT-E4A wireless file transmiterom, kojim se snimci mogu kopirati na eksterni medij putem USB veze, ili mrežno, putem UTP mrežnog kabla ili wireless veze.

Konektori: PCSync, N3 Remote i mikrofonski ulaz

sa leve i A/V izlaz, USB 2.0 i HDMI sa desne strane

DISPLEJ

Stigli smo i do jednog velikog unapređenja u odnosu na originalni 5D – displeja. Stari je patio od žutice, ali je zato novi odlična kontra tome. Rezolucija tri inča velikog displeja iznosi 920.000 piksela (naspram 230.000 piksela kod stare petice), a prikaz na njemu je u celini znatno boljeg kvaliteta, zahvaljujući jačem kontrastu i intezivnoj, ali neverovatno tačnoj reprodukciji boja. Zastor displeja je obložen sa nekoliko slojeva antirefleksivnog materijala, što čini „Clear View“ tehnologiju, prvi put promovisanu načelno sa EOS-om 50D. „Clear View“, osim već pomenutog, poboljšava i vidljivost pod oštrijim uglovima, veoma bitnu stvar prilikom kadriranja iznad glave, ili u nivou tla, a bez potrebe da i sami klečite. Neposredno ispod displeja je senzor ambijentalnog osvetljenja koji će, ukoliko je odgovarajuća opcija uključena, kontinuirano prilagođavati osvetljenje displeja spoljnim uslovima i time olakšati pregled čak i kada se nalazite na jakom suncu. Ipak, ova tehnika automatskog prilagođavanja često ume da unese i zabunu, posebno kada registruje manje ambijentalnog svetla i priguši osvetljenje displeja, pri čemu fotograf može biti „prevaren“ po pitanju eksponiranosti fotografije, što (barem dok se ne naviknete ili ne korisite histogram za proveru) može biti vrlo nezgodno. Osnovni nivo osvetljenja displeja je moguće podesiti u sedam koraka, pri čemu je sredina idealan balans, koji troši relativno malo energije, a pruža sasvim korektan prikaz.

Sada glavni displej, kao i kod većine drugih aparata, pritiskom na INFO taster može poslužiti i kao veća verzija statusnog, pri čemu su funkcije prikazane tako da je raspoznavanje vrlo jasno, a njihova dostupnost laka. Ovaj način kontrole parametara može biti korišćen interaktivno, uz pomoć džojstika i SET tastera ili standardnim kontrolama na telu, a posebno je zgodan prilikom korišćenja sa stativa ili u uslovima lošijeg osvetljenja, kada upotreba statusnog displeja nije dovoljno praktična.

LIVE VIEW

Funkcija „živog prikaza“, do pre par godina vrlo retka opcija na DSLR aparatima, na 5D Mark II je dodatno ispeglana i sada se može reći da radi baš onako kako je oduvek trebalo. Rad u ovom režimu je sada maksimalno blizak onome na šta smo navikli kod kompaktnih digitalaca, uz neke razlike. Fokusiranje je moguće izvesti na dva osnovna načina. Prvi je klasični fazni fokus (Phaze Detection Auto Fokus, standardni oblik fokusiranja na DSLR aparatima), pri čemu se, pritiskom na AF-ON taster, ogledalo podiže, fokusira i ponovo vraća u prvobitan položaj nakon puštanja tastera. Ovaj način je i dalje najbrži način fokusiranja, premda nije baš najzgodniji. Prvo, jer pravi buku zaklapanjem ogledala, a drugo jer rad čini manje udobnim i donekle obesmišljava poentu live-view-a kao takvog. Drugi način fokusiranja je ono što poznajemo sa kompakt aparata: kontrastni fokus (Contrast Detection Auto Fokus, u daljem tekstu CDAF), koji radi na principu pomeranja fokusne ravni do postizanja najoštrijih prelaza između kontrastnih površina i praktično je identičan onome poznatom sa kompakt aparata. Ovaj način fokusiranja nije baziran na osnovnom AF sistemu aparata i nije ni u kakvoj vezi sa njim. To znači da nemate na raspolaganju 9 AF tačaka, kao ni sve prednosti koje one donose, poput servo moda (praćenja cilja), ali zato fokusnu tačku džojstikom možete pomerati po gotovo celom displeju (izuzimajući obode) i time odrediti željenu tačku fokusa.

Kontrastni fokus ima svoje prednosti, ali i ograničenja. Prvo ograničenje je, kao što je gore već pomenuto, nemogućnost praćenja objekata, odnosno kontinualnog fokusiranja, što je usko povezano sa drugim ograničenjem, a to je brzina. Odnosno, nedostatak iste. Zbog prirode rada, a posebno u kombinaciji sa veličinom full-frame senzora i dubinske oštrine (DOF-a) koju dotični donosi, CDAF je prilično spor i upotreba u kombinaciji sa teškim aparatom je dosta nezgodna iz ruke, pa se za najbolje rezultate preporučuje korišćenje stativa. Prednost je praktično bezgrešan fokus, ali na defacto statičnim scenama. Kada uslovi dozvoljavaju (pri čemu se tu misli i na svetlosne uslove), CDAF odrađuje posao više nego korektno.

U sklopu opcija kojima se može prilagoditi upotreba live-view-a, na raspolaganju je i danas popularna „face detection“ verzija fokusiranja, koja na sceni prepoznaje lica i postavlja fokusnu ravan u odnosu na njih. Istinski je dobro pitanje za šta bi (i kome?) ovakva opcija trebala na telu ove kategorije, ali trendovi su trendovi i oni idu svojim tokom. Zamerku upućujemo na nemogućnost da samu komandu za CDAF fokusiranje nije moguće postaviti na prvo koleno okidača (poput faznog fokusa), čime bi rad u LV režimu bio maksimalno pojednostavljen i efikasan.

Posebna poslastica na LV-u DSLR-a je manuelni fokus. Način rada, dolaskom digitalne ere naprečac potisnut u drugi plan, postao je aktuelan pojavom prvih aparata koji imaju mogućnost LV-a. Oštar prikaz i mehanički prsten prosečnog objektiva je više nego dovoljan da vas zaokupi posle svega par minuta probe. Tasterima, kojima se zumira prikaz u režimu pregleda snimljenih fotografija, možete uvećati unapred izabrani segment kadra u dva koraka, sa uvećanjima od 5 ili 10 puta, pri čemu je fokusnu ravan moguće setovati bukvalno hirurškom preciznošću. Pošto LV raspolaže mogućnošću simulacije konačnog rezultata, na jednostavan način pomaže da utvrdite i prostiranje polja dubinske oštrine, izgled delova scene koji su van fokusa, pa i balans bele (WB) kojim će snimak biti napravljen. Predikcija konačnog rezultata je začuđujuće tačna i faktički omogućava da rezultati budu poznati i pre okidanja.

Još jedna pogodnost koju live-view obezbeđuje je tzv. „silent shooting“ – tihi mod okidanja, raspoloživ u dve varijante. Kako je u LV režimu ogledalo već u gornjem položaju, a zavesica otvorena, elektronski ekvivalent iste odrađuje isti posao kao i mehanička, s tim što je zvuk zaista maksimalno utišan. Zgodno za situacije gde ne želite da smetate ili privlačite pažnju. Lista opcija za konformiste se ovde ne završava. U live-view režimu je moguće uključiti prikaz osnovnih informacija i pomagala, poput mreže horizontalnih/vertikalnih linija (grid) za olakšano kadriranje, koja se može konfigurisati tako da pokriva trećine (3x3) ili 6x4 polja, što će posebno pozdraviti ljubitelji pejzaža i arhitekture. Ovde imamo i jednu zamerku - uprkos trendovima koje diktiraju neki proizvođači, Canon nije implementirao opciju automatske rotacije prikaza na displeju, u zavisnosti od položaja aparata, pa rad u vertikalnom položaju neće pružiti konfor kakav je uobičajen za današnje Sony DSLR-ove. Kompenzacija je izvedena u obliku HDMI izlaza, kojim video prikaz možete proslediti na kompatibilne uređaje i time obezbediti još precizniji rad.

Naravno, komoditet live-view načina rada je i dalje u senci odličnog tražila kakvo krasi jedno full-frame telo. Zbog toga će LV ostati od sekundarnog značaja prosečnom korisniku 5D Mark II. No, bitno je da se upotrebljivost poboljšala u meri da sada zaista može da bude vrlo korisna stavka, u uslovima od banalnih, poput kadriranja iznad glave ili iz žablje perspektive, pa sve do vrlo specifičnih - posebno ako vremena imate dovoljno, pa možete da priuštite povezivanje s laptopom, a isti koristite kao svojevrsni daljinski okidač, čiji veliki monitor služi kao remote-live-view. Landscape i timelapse fotografi će umeti da cene ovu pogodnost.

VIDEO

Još kada je live-view pri put uveden u DSLR svet, počele su prve priče o refleksnom aparatu koji će snimati video. I zaista, logički gledano – sistem koji je savladao LV u dovoljnoj meri da se senzor ne pregreva usled dugotrajne eksponiranosti, potpomognut procesorom koji se može izboriti sa buljukom megabajta koje treba upisati na memorijsku karticu, nema baš previše prepreka ka snimanju video materijala. Ipak, moralo je proteći čak nekoliko godina od prvog DSLR-a koji je raspolagao LV-om, da bi video prvi put bio implementiran u ovu klasu aparata. Kako je već i napomenuto ranije, Nikon D90 je probio led, a Canon EOS 5D Mark II počeo da niže uspehe u ovom segmentu, približivši vrlo visok kvalitet snimka amaterima i onima koji će ceniti značajno manje gabarite ovog DSLR-a.

Canon se potrudio da ovde nadmaši konkurenciju, pa je umesto 720p ponudio punih 1080p (tzv. FullHD), na senzoru koji svojom površinom (36x24mm) znatno premašuje veličinu „Super 35mm Motion Picture“ formata (24x18mm, što je ekvivalent APS-C formata), poznatog iz filmske industrije, čime se maksimalno približio samom maksimumu, barem kada su veličina senzora i dubinska oštrina u pitanju. Uz sve to, mogućnost korišćenja ogromnog raspona najrazličitijih objektiva, uključujući čak i davno zaboravljene manuelce, čini da snimanje vrlo kvalitetnog videa postaje dostupno i amaterima, ali i onima koji žele odličan kvalitet, bez prejake finansijske potpore.

Format snimka je, za video standardni – 16:9, u rezoluciji 1920x1080 sa 30fps, pored koje je ponuđena i znatno niža 4:3 rezolucija - 640x480, u takođe 30fps. Zameramo nedostatak zlatne sredine, niže HD rezolucije od 1280x720, što bi za dosta situacija bilo sasvim dovoljno kvalitetno, prostorno štedljivo, a za obradu manje zahtevno. Zamerka ide i na ograničenost izbora isključivo na framerate od 30fps. Mnogi su priželjkivali 24fps, ali ćemo za to po svemu sudeći, morati da sačekamo neki noviji firmware.

Video zapis se enkoduje u MPEG-2 formatu, i smešta u MOV kontejner. 1080p omogućava snimanje do 4GB, što u proseku iznosi oko 12 minuta u kontinuitetu, što je najpre ograničenje memorijskog kontrolera, koji barata karticama formatiranim isključivo kao FAT32 i time ograničava veličinu fajla na 4GB. Ipak, 12 minuta je za ozbiljan (pa i manje ozbiljan) rad i više nego dovoljno, pogotovo što se u kasnijoj produkciji čak i snimci te dužine seckaju radi montaže. Za one kojima maksimalni kvalitet nije neophodan, snimanje u nižoj rezoluciji, u okviru propisanih 4GB može da iznese i čitavih 30 minuta materijala. Protok po GB je diktiran pre svega uslovima snimanja, a logično je pretpostaviti da će dinamičniji kadrovi i kadrovi u uslovima lošeg osvetljenja (zbog viših ISO vrednosti i šuma koji donose) proizvesti prostorno zahtevniji materijal i, samim tim, manju minutažu u okviru raspoloživih 4GB.

Prvobitna izvedba video snimanja je bila ograničena u toj meri, da je praktično bila obesmišljena. Vremenom je Canon osluškivao želje vlasnika (i potencijalnih vlasnika) i nedavno ponudio novi firmware (zapravo ih je bilo nekoliko) koji snimanje i podešavanja istog čine maksimalno fleksibilnim. Uz unapređeni firmware (a načelno sa verzijom 1.1.0.), omogućene su potpune manuelne kontrole (samo u M modu), koje rad čine znatno lakšim.

Brzina zatvarača se može kretati u rasponu od 1/30 do 1/4000. Za manje upućene, brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Nasuprot tome, sporiji zatvarač daje nešto zamućenije frejmove, što je bliže filmskoj tehnici snimanja. Blendu je nesmetano moguće setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, a ISO se, osim manuelno, može podešavati u rasponu od 100 do 12800 ili postaviti na „auto“, pri čemu će aparat samostalno održavati zahtevane parametre, setujući ISO vrednosti u rasponu od 100 do maksimalnih 6400, što u većini situacija zaista dobro radi. Autofokus je obezbeđen samo kroz CDAF, koji (uprkos vrlo pozitivnim iskustvima pri snimanju fotografija) vrlo sporo radi, a relativno retko uspeva da zaključa fokus. Zbog toga je preporučeno fokusirati pre početka snimanja, kako mučenje sa kontrastnim fokusiranjem ne bi ostalo vidljivo na snimku. U svakom slučaju, to ne možemo uzeti za zlo, imajući u vidu da je manuelno fokusiranje za video ove klase jednostavno obavezan način rada.

Snimanje zvuka se obavlja u 16-bitnom kvalitetu, 44KHz, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Za snimanje zvuka je vezana i jedna kontradiktornost - ugrađeni mikrofon nije posebno kvalitetan, ali je vrlo osetljiv i, kako je pozicioniran unutar tela, količina uhvaćenih parazitnih zvukova je jednostavno prevelika – na snimku ćete, po svoj prilici, u svakom trenutku jasno čuti sve sitnice koje prate rad jednog aparata, bilo da je to zum prsten (ma koliko finog hoda bio), bilo da je u pitanju pomeranje glave stativa ili disanje rukovaoca. Ako objektiv ima optičku stabilizaciju, čuće se i njen rad. Čuje se bukvalno - sve. Ovaj nedostatak se, kao i ograničenje internog mikrofona na snimanje isključivo mono zapisa, lako može zaobići nabavkom odgovarajućeg eksternog mikrofona, koji je moguće priključiti na, za to predviđeni konektor na aparatu, a koji će obezbediti bitno kvalitetniji stereo snimak. Kondenzatorski mikrofoni koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora nisu sistemski podržani, pa je za njih neophodno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku. Ono što ni eksterni mikrofon ne može da reši, a spada u ozbiljne nedostatke snimanja zvuka je forsirana upotreba Auto Gain Control (AGC), odnosno automatsku nivelaciju ulaznog signala, bez mogućnosti isključivanja, što značajno otežava snimanje zvuka, barem do bolje podrške u vidu novog firmware-a koji bi ispravio ovaj propust.

Od ostalih podešavanja, na raspolaganju su kolorni profili (picture styles), balans bele, uklanjanje vinjeta, „Auto Lighting Optimizer“ i „Highlight priority“. Uklanjanje šuma, zbog zahtevnosti tog procesa, nije na listi podržanih zahvata na video snimku.

Testiranje videa je sprovedeno u nekoliko navrata, u različitim uslovima. Iako je logično za pretpostaviti da bi memorijske kartice slabije propusne moći mogle biti usko grlo prilikom snimanja video zapisa, praksa govori da se kontroler i enkoder 5D Mark II sasvim fino nose sa prosečnim karticama od 8 i 16GB iz Kingstonove Elite 133x serije, barem kada su u pitanju relativno statični kadrovi. Iako je potrebna propusna moć deklarisana na oko 8MB/s, u uslovima horizontalnog panovanja ili drastičnih izmena scene, mogu se javiti neželjeni efekti poput ispuštanja frejmova. Drugi problem može biti „lomljenje“ po vertikali, uzrokovano načinom rada elektronskog zatvarača, a koji beleži frejm red po red, umesto celog frejma u komadu, po ugledu na klasične kamere. Ovaj fenomen je karakterističan za dinamičke scene. Osim ovih, drugi problemi nisu primećeni.

Prednost velikog senzora se vidi već prilikom prvog snimanja u uslovima lošeg osvetljenja – malo je reći da 5D Mark II ovde briljira – dinamički raspon, kontrast i detaljnost ostaju na vrlo visokom nivou čak i kada aparat „napuca“ ISO na vrlo visoku vrednost, sa čime se (barem po rečima upućenijih) mogu porediti samo znatno skuplje kamere. Uslovno rečeno „loše“ rezultate primećujemo jedino kada se aparat odluči na najvišu ISO vrednost (6400) u uslovima kada na sceni preovlađuju izrazito tamni (gotovo crni) delovi. Tada kolorni šum značajno narušava dinamiku i vizuelni doživljaj uopšte, tako da je preporučljivo koristiti AutoISO opciju samo kada uslovi to zahtevaju (recimo, česte promene osvetljenja u toku snimanja), a nema se vremena za precizno prilagođavanje.

Sa aspekta ergonomije, nije moguće reći nešto posebno više u odnosu na ono što je svako od nas unapred mogao da zna – pošto je snimanje videa dostupno isključivo kroz live-view režim rada (što je tehnički i jedini mogući način, obzirom da ogledalo mora biti u krajnjem gornjem položaju, čime blokira optičko tražilo), to zahteva da isti odmaknete od očiju. Kako DSLR telo ovih gabarita ne spada u ergonomske sprave, imaćete velike muke, usudite li se da pokušate snimanje uz zum, manuelni fokus i kadriranje sa stativa (bez stativa ne treba ni pokušavati), a bez da imate ruku ili dve viška. Potrebno je dosta vežbe da bi se stekla navika i dovoljno rutine koja daje dobre rezultate. Zamerke idu i na nemogućnost da se u toku snimanja upotrebi digitalni zum fokusnog područja, radi lakšeg manuelnog fokusa, što je šteta. S tim u vezi, nekad je zaista ekstremno teško pogoditi fokus pomoću LV prikaza, posebno zbog toga što je CDAF praktično neupotrebljiv za snimanje videa (nekoliko puta je sporiji nego prilikom fotografisanja). Zbog toga, Canon (opravdano) savetuje da postupak fokusiranja izvedete pre započetog snimanja. Evidentno je, takođe, da aparat ovog kalibra nije podesan za snimanje iz ruke ili improvizovanog oslonca pa ćete, u slučaju potrebe za što boljim rezultatima, morati da nabavite neku od namenskih fluidnih video glava, koje amortizuju podrhtavanja i skokovito rotiranje oko horizontalne, ali i vertikalne ose. Skok popularnosti DSLR-ova u video segmentu je na tržište doneo i niz namenskih pomagala, poput fokusnih mehanizama i „steady-cam“ gripova.

Canon je ostavio i mogućnost fotografisanja u toku snimanja video zapisa, pri čemu će snimak imati pauzu u trajanju koje je bilo potrebno za pravljenje fotografije. Fotografija se snima odvojeno, u punoj rezoluciji senzora, što je mogućnost koja je (pretpostavljamo) najzanimljivija svadbarima.

Rezime video segmenta je dosta teško izneti. Činjenica je da je video na DSLR aparatima u popriličnoj meri iznenadio ciljni auditorijum. Kvalitet koji pruža i mogućnosti koje su do skora bile rezervisane samo za vrlo skupe kamere, čine da DSLR nadalje biva predmet želja ne samo fotografa, nego i onih koji na aparate do sada nisu obraćali previše pažnje. Ipak, malo je porodica koje će iskoristiti benefite DSLR videa, a iz razloga koji su u tekstu iznad već detaljno opisani. Proteći će još dosta vremena dok praktičnost DSLR-a dostigne prosečnu kućnu/turističku kameru i time je potisne sa tržišta, barem u nekom srednjem cenovnom rangu. U međuvremenu, video zapis sa DSLR-a će ostati neka vrsta egzotike, ali takve da će uz malo više truda, rezultat često ostati zapažen i komercijalno više nego upotrebljiv.

BLIC

Kada je u pitanju operativnost, uprkos očekivanjima, Canon nije promovisao E-TTL III algoritam u paketu sa 5D Mark II. Korisnici Canon sistema su naučeni da žive sa nekim bubicama, ponekad nepredvidivog E-TTL II algoritma, ali to nije opravdanje da se solidno ne učini boljim. Rad sa blicem je, s toga, ostao na istom nivou, što će reći – ako ste ranije koristili nešto iz Canon opusa, nećete imati nikakvih problema da stečena znanja nastavite da koristite i na novom telu. Ipak, nejasno je zbog čega nije olakšana upotreba sasvim uobičajenih operacija, poput kompenzacije snage blica, koja je na statusnom displeju tela i dalje dostupna samo u rasponu od ±2 EV, iako sam blic dozvoljava do tri blende u oba smera. Sinhronizacija se može postaviti na maksimalnih 1/200, kolika je bila i na staroj petici.

Testiranje smo obavili u kombinaciji sa Canon Speedlight 580EX II, najlogičnijim pratiocem Canona EOS 5D Mark II. Kao što smo mogli i očekivati, eksponiranost snimaka je dobra, balans bele standardno neće omašiti odgovarajuću vrednost čak i na AWB setovanju, sve funkcije rade kako je predviđeno, a za razliku od stare petice i nepostojanja odgovarajuće opcije u meniju, na novoj se iz aparata može pristupiti posebnim (custom – C.Fn) funkcijama, za čije vam je setovanje ranije bilo potrebno originalno uputstvo koje dolazi uz blic. Aparat će, u zavisnosti od raspoloživog blica, ponuditi i odgovarajući spisak funkcija koje, između ostalog, uključuju podešavanja vezana sa wireless kontrolu blica, način merenja svetla i kompenzaciju.

Osim ovih, drugih novina nema. Kako interni (pop-up) blic nije ugrađen ni u novu peticu, i dalje je za kontrolu eksternih bliceva neophodno imati ST-E2 ili eksterni blic odgovarajućih mogućnosti. Commander mod, karakterističan za Nikon aparate, tako ostaje nedosanjani san vlasnika nove petice. Fizički posmatrano, papučica blica više nije ofarbana crnom bojom, što je na originalnoj petici već nakon par kačenja blica, proizvodilo efekat kao da je aparat korišćen decenijama. Vrlo nezgodna stvar ukoliko biste poželeli da preprodate aparat. Položaj papučice je donekle izmenjen i ona je sada blago izdignuta, kako bi uz blic 580 EX II, obezbedila viši nivo zaptivenosti.

KIT OBJEKTIV

Canon EOS 5D Mark II se, kao i stari 5D, može kupiti u kitu sa EF 24-105mm f/4L IS USM objektivom, zumom solidnog raspona i odličnih optičkih kvaliteta. Prvobitno je bilo nagađanja oko novog kit objektiva koji bi bio ponuđen uz 5D Mark II, budući da su kružile priče o nedovoljnom optičkom potencijalu postojećeg da isprati zahtevnost novog senzora visoke rezolucije. Pošto se termin „kit“ pogrešno vezuje za objektive jedva prihvatljivih optičkih performansi, treba reći da EF 24-105mm f/4L IS USM nikako ne treba povezivati sa takvim predstavkama. Prvo jer termin „kit“ nije nužno vezan za loše objektive (ovo je u poslednje vreme posebno netačno tumačenje), a drugo jer ovaj konkretni objektiv ni izdaleka ne zaslužuje bilo kakvo potcenjivanje.

Spoljašnje dimenzije su 107mm x 83mm, a masa je 670g, zbog čega 24-105 važi za objektiv relativno kompaktnih dimenzija za svoj raspon. Unutar kvalitetno izrađenog, zaptivenog zuma, nalazi se optička konstrukcija od 18 elemenata, razvrstanih u 13 grupa, zajedno sa 3 asferična elementa. Fiksna blenda maksimalnog otvora f/4 i minimalnog f/22, sastoji se iz 8 zaobljenih listića. Autofokusni sistem je interni, USM tipa, što znači da je brz i nečujan, a obezbeđuje i FTM (Full-Time-Manual) fokus, što znači da za manuelno fokusiranje nije neophodno prebaciti prekidač u MF položaj (posebno zgodno u kombinaciji sa LV-om i snimanjem sa stativa), a prednji element ne rotira u toku fokusiranja. Minimalna fokusna distanca je 45cm, pri čemu se postiže faktor uvećanja od približno 1:4.

Raspon od 24 do 105mm (na APS-C senzoru je ekvivalent 38-168mm) gotovo da je savršen za full-frame senzor. Obezbeđuje vidno polje od 23 do 84° i zahvata sve od širokog do tele područja – ukratko, pravi all-around objektiv. Zum mehanizam je izveden u vidu jednog cilindra i vrlo je mekog hoda. Podržani su filteri prečnika ø77mm, a vinjetiranje na najširem kraju neće proizvesti ni nešto deblji CPL filteri.

Ovaj objektiv je opremljen poznatom Canonovom izvedbom optičke stabilizacije (Image Stabilizer), što IS sufiks u nazivu i označava. Zvanično se navodi da IS ovog objektiva može da obezbedi 3 blende dužu ekspoziciju iz ruke, što se otprilike poklapa i sa iskustvima tokom testa.

U paketu sa objektivom stiže uputstvo, namenska zonerica EW-83H i mekana torbica. Foto semplovi urađeni kombinacijom ovog objektiva i 5D Mark II su priloženi u okviru galerije na kraju testa.

GRIP

U paketu sa novim telom, promovisan je i novi grip – Canon BG-E6. Izrađen je solidno, najvećim delom od legure magnezijuma, identične onoj na telu. Prima dve LP-E6 baterije ili BGM-E6, priloženi namenski uložak za 6 alkalnih ili punjivih AA baterija. Sistem zatezanja je postavljen na standardno mesto i omogućava solidno stezanje, tako da grip uliva dovoljno poverenja. Odeljak za baterije je zaptiven, a tekstura metalnog i gumenog dela je usklađena sa telom, tako da kao celina deluju skladno:

Zamerka ide na poziciju navoja za pločicu stativa, koja je umesto da je pozicionirana na osu objektiva, pomerena par milimetara u stranu, što može biti problematično za snimanje panoramskih fotografija. Otpor tastera i osećaj na njima je identičan kao i na onima sa tela, izuzev AF-ON tastera, koji je iz nepoznatih razloga nešto manji u odnosu na originalni i nekad ga je, iz tog razloga, teže napipati bez gledanja. Nažalost, Canon je i na novom gripu ponovo izostavio osmosmerni džojstik, zbog čega je znatno otežan izbor AF tačaka ili navigacija kroz menije, ukoliko aparat držite u vertikalnom položaju. Od ostalih kontrola, pored AF-ON tastera, tu je i AE/FE Lock za zaključavanje ekspozicije, kao i taster za selekciju svih tačaka i zumiranje u režimu pregleda. Sa desne strane (gledano od pozadi) se nalazi prekidač za uključivanje/isključivanje funkcija na gripu. Donja strana obezbeđuje i držač kaiša za ruku, koji se montira umesto klasičnog ramenog kaiša.

Testiranje izdržljivosti sa gripom pokazuje očekivan rezultat. Postiže se dvostruko veća autonomija, pri uobičajenoj upotrebi, a testiranje u vrlo teškim uslovima (prilično hladno vreme uz čestu upotrebu rafala, servo AF-a, LV-a i pregleda fotografija, pa čak i sporadičnog snimanja video materijala) je pokazalo da dve pune baterije mogu da izdrže čak ~1350 RAW+JPEG snimaka. Barem četvrtina snimaka u ovim uslovima je načinjena uz live-view, a snimljeno je i desetak minuta video materijala!

Ukoliko često snimate u vertikalnom položaju, nabavka gripa je poželjan korak ka postizanju bolje ergonomije i još bolji pratilac za kombinacije sa velikim i masivnim objektivima. Tim pre što će vam u toj varijanti grip uštedeti i na servisu tastera za okidanje. Svaka preporuka!

SOFTVER

Meniji 5D Mark II vizuelno odgovaraju onima koje smo prvi put imali prilike da vidimo načelno sa EOS-om 50D. Opcije su grupisane u skladu sa Canon-ovom praksom poslednjih godina i podrazumevaju stranice sa logično grupisanim podešavanjima, što je sušta suprotnost neartikulisanim menijima koje znamo sa stare petice. Ne računajući stranicu rezervisanu za omiljene opcije, ukupno ih ima osam, podeljenih u četiri osnovne grupe, a bitnije od njih ćemo posebno pomenuti.

Pregled osnovnih stranica menija:

grupe „Shooting“, „Playback“, „Setup“ i „Custom functions“

REZOLUCIJA SNIMANJA

Prva grupa opcija sadrži osnovna podešavanja koja se često koriste u toku samog fotografisanja (barem veći deo njih). Jedna od važnijih - Quality, omogućava definisanje kvaliteta snimka, nezavisno za RAW i JPEG formate, pri čemu RAW može biti snimljen u punoj rezoluciji od 21 MP (5616x3744) ili smanjenim sRAW1 u 10 MP (3861x2574) i sRAW2 u 5.1 MP (2784x1856). Osim što se korišćenjem smanjene rezolucije štedi prostor, u nekoj meri se i reguliše prisustvo šuma na višim ISO vrednostima, što može biti korisno pri korišćenju najviših ISO vrednosti, ukoliko rezolucija nije od prevelikog značaja. Istovremeno JPEG može biti snimljen u rezoluciji nezavisnoj od veličine setovanog RAW-a.

KOREKCIJA VINJETIRANJA

Novina u odnosu na staru peticu je Peripheral Illumination Correction - korekcija vinjetiranja u zavisnosti od trenutno korišćenog objektiva. Dobra zamisao ali uz, nažalost, polovičnu izvedbu – naime, Canon tvrdi da korekcija vinjetiranja radi na osnovu interne baze objektiva. Međutim, za neke vrlo popularne objektive aparat prijavljuje da nisu podržani u internoj bazi (?). Kada je objektiv podržan, ova opcija radi u skladu sa očekivanjima i uklanja vinjete bez vidljivih tragova. Vinjetiranje neće moći biti ispravljeno jedino ako je uzrokovano nekim sporednim elementom, poput posebnih filtera ili neadekvatne zonerice. Nažalost, korekcija prve anomalije po iritantnosti – hromatskih aberacija, izostala je i ovaj put.

AUTO LIGHTING OPTIMIZER

Još jedna u nizu novina. Ovu opciju ne treba mešati sa highlight tone priority, namenjenoj očuvanju detalja u svetlijim tonovima. U pitanju je Canonov ekvivalent Nikonove Active-D lighting tehnike održanja balansa između senki i jače eksponiranih delova fotografije. Opcija raspolaže sa tri nivoa optimizacije, a može biti aktivirana i u postprocesu, na RAW snimku, a u okviru priloženog softvera – Canon Digital Photo Professional. Da bismo videli kakav uticaj ova opcija ima u nekim uobičajenim uslovima, stavićemo je na test:

Demonstracija Auto Lighting Optimizer opcije, s leva na desno: isključena, low, standard i strong intezitet

Rezultati su na ovoj sceni lako uočljivi, ali se Auto Lighting Optimizer neće uvek iskazati u istoj meri. Kada je jači kontrast u pitanju, kao na primeru iznad, i pritom koristite JPEG format, ova opcija može značajno pomoći u izvlačenju scene. Ukoliko koristite RAW, ona je dostupna kroz namenski softver – Digital Photo Professional, koji je priložen uz aparat. Opcija nije svemoćna i na nekim scenama njen uticaj neće biti vidljiv. Možda bi zgodno bilo da postoji još jedan, jači stepen ove unutrašnje obrade, pošto nivo „low“ jedva da pokazuje neku opipljivu razliku u odnosu na originalnu verziju fotografije. U svakom slučaju, ako pucate RAW+JPEG, zgodno je ovu opciju držati uključenom, pošto na JPEG praktično uvek utiče pozitivno, a RAW vam, kao i uvek, ostaje netaknut.

MICRO-AF ADJUSTMENT

Nekada je ova mogućnost bila rezervisana isključivo za tela serije 1. Prvi put je ponuđena u telu niže klase kada je promovisan EOS 50D, a kako 5D Mark II i 50D dele mnoga tehnička rešenja, sasvim je logično što se i spisak ponuđenih opcija u mnogome poklapa. Micro-AF adjustment omogućava prevazilaženje problema sa front i back fokusom, bilo u opštem smislu, kada se određeni procenat korekcija u odnosu na telo (i samim tim – sve objektive), bilo u pojedinačnom smislu, gde je omogućeno fino kalibrisanje fokusa u ±20 koraka, a aparat može memorisati ovakvo setovanje za maksimalno 20 objektiva. Kako na testu nije bilo objektiva koji su imali front ili back fokus, nije bilo moguće utvrditi preciznost ovakve kalibracije, ali pošto ona sasvim korektno funkcioniše na EOS-u 50D, logično je za pretpostaviti da ništa lošije ne radi ni na 5D Mark II. Ipak, kalibracija nije svemoćna i može biti uspešna jedino ukoliko objektiv sa fokusnim problemom ispoljava taj problem konstantno i sa istovetnim stepenom greške. Takođe, korekcija je moguća u određenim granicama, pa ako fokus primetno „prebacuje“ ciljanu ravan, servis će i dalje ostati jedino rešenje.

CUSTOM FUNCTIONS

Poznati C.Fn odeljak, uz od ranije poznate, sadrži i nove opcije, koje su i dalje razvrstane u četiri osnovne grupe: Exposure, Image, AutoFocus/Drive i Operation/Others. Njihov osnovni pregled možete videti na sledećim isečcima:

Četiri sekcije C.Fn odeljka

BRZINA

Originalni 5D nije važio za brzinskog šampiona, mada zlobnici kažu da je retko bivao usporen, pošto mu rafal od samo 3fps nije omogućavao da bude sporiji. Ipak, u odnosu na bazni 5D, Canon EOS 5D Mark II je primetno brži aparat. Pored onoga što se (pomalo pogrešno) posmatra kao najbitniji brzinski faktor – rafala od 3.9fps, vidljivo je pobošljana agilnost u svim segmentima, od brzine fokusiranja, vremena potrebnog za okidanje, upis, formatiranje kartice... Popravljena su i vremena odziva u toku pregleda snimljenih fotografija i kretanja kroz menije, ali se u nekim situacijama i dalje oseti blago kašnjenje za komandama. Jedna od takvih akcija je i zumiranje snimljenih fotografija u režimu pregleda, koje bi svakako moglo biti brže, posebno ako znamo da je upotrebljen procesor poslednje generacije – Digic 4.

Formatiranje kartice traje bitno kraće u odnosu na formatiranje istog primerka kartice na staroj petici. Malo veći lag smo primetili i prilikom aktiviranja i deaktiviranja live-view režima.

I dalje je najozbiljniji faktor sporosti relativno mali bafer, koji u slučaju snimanja RAW-a dopušta seriju od svega 15-ak fotografija ili čak – dvostruko manje, ukoliko je aktiviran upis RAW+JPEG u paketu. Za današnje pojmove – ne baš impresivna brzina pražnjenja bafera (ili ne baš impresivan kapacitet istog, u zavisnosti od ugla posmatranja), čiji je uzročnik malo čudna odluka razvojnog tima da u okviru RAW fajla bude uključen embeded JPEG u punoj rezoluciji.  Kada je bafer prepunjen, aparat nastavlja da okida (otprilike) dvostruko sporijom brzinom rafala, do pražnjenja bafera. Ako aktivirate upis isključivo JPEG snimaka, konstantan framerate će biti održan neograničeno, a bafer neće biti napunjen. Vreme koje je potrebno od uključivanja aparata do prvog okidanja je delimično produženo zbog aktivacije automatskog čišćenja senzora, što može biti isključeno. Ista operacija usporava i gašenje aparata.

U svakom slučaju, prosečan poštovalac filozofije koju konkurentski Nikon gura proteklih godina, neće baš biti zaslepljen brzinskim rezultatima koje postiže Canon EOS 5D Mark II, pošto akcenat nije stavljen na akcionu fotografiju, već više na foto-discipline koje kombinuju kontrolisane ili barem delimično kontrolisane uslove, poput pejzažne i svih vidova komercijalne fotografije, izuzev klasične reporterske. Međutim, osim ukoliko vam aparat nije alatka primarno za reportersku fotografiju, Canon EOS 5D Mark II će biti sasvim dovoljno brz za veći deo namena.

fotoTEST

Canon EOS 5D Mark II je skoro idealan upgrade za prosečnog vlasnika originalnog 5D. Unapređeno je skoro sve što je kod stare petice bilo sporno, ali je unapređeno i ono po čemu je stara petica bila posebno cenjena, a to je senzor. U svim sferama tehnike je neko opšte pravilo da specifikacije na papiru ne moraju nužno biti reflektovane na konačnu ocenu. Često i nije tako. Zbog toga je za konačni sud neophodno sagledati rezultate koje u različitim uslovima 5D Mark II može ponuditi korisnicima, sa posebnim osvrtom na staru peticu i njeno snalaženje u istim uslovima.

Praktični deo testa, koji kombinuje više aspekata poređenja, pruža opipljivu razliku na koju možete računati ukoliko ste se odlučili da pređete na novo telo. Podeljen je u dva dela. Jedan je studijski (ili „laboratorijski“, kako neki vole da kažu), a drugi u realnim uslovima, sa akcentom na raznovrsnost.

Kako je u pitanju telo namenjeno mahom profesionalnoj upotrebi, težište testa je na RAW fajlovima i potencijalu koji oni pružaju. Veći deo primera, koje ćete u narednom delu testa videti, na raspolaganju su i za download u punoj rezoluciji, u okviru galerije fotografija. Pa, pođimo redom...

1. DETALJI, RAW

Kako će prosečni primerak 5D Mark II biti korišćen za snimanje uglavnom u RAW formatu, najpre ćemo uporediti količinu detalja koju 5D Mark II donosi u odnosu na stari 5D, koristeći RAW format. Aparat na testu je unapređen na verziju firmware-a 1.2.4, a korišćen je objektiv Canon EF 50mm f/1.4 USM, popularni „normalac“ dokazanih optičkih performansi.

Test scena je ponovljena u identičnim uslovima na oba tela, a narednih par 100% kropova mogu ilustrovati domete starog i novog tela:

RAW konvertovan u JPEG, snimci u punoj rezoluciji: 5D Mark II i 5D

100% kropovi sa oba tela, RAW konvertovan u JPEG, bez dodatne obrade (levo 5D Mark II, desno stari 5D):

Priloženi isečci pokazuju ono što je i očekivano, a to je da nova petica izvlači vidljivo više detalja. Međutim, iako je inicijalno oštrenje isključeno, stara petica pokazuje nešto viši stepen takozvane „oštrine po pikselu“, odnosno – pruža jasniju distinkciju među detaljima, što je i očekivano, obzirom na veličinu ćelije na senzoru (8.2 µm, naspram 6.4 µm kod 5D Mark II) i „pritisak“ koji takav senzor vrši na optičku konstrukciju objektiva. Dodatno, stara petica ima i nešto slabiji AA filter, pa je i omekšavanje manje. Ovakve komparacije su često neadekvatne kada se porede dve generacije aparata. Ovde je to slučaj zbog rezolucijske prednosti novog tela. Iako na prvi pogled zvuči kao enormna razlika, 21 MP naspram 12.7 MP predstavlja linearno povećanje od ~28%. Apsolutna količina piksela jeste gotovo dvostruko veća, ali u odnosu na H/V rezoluciju, prednost novog tela je znatno manja, što se na priloženim kropovima i vidi.

Nepravedno rezolucijsko poređenje može biti amortizovano u nekoj meri ukoliko isečak jednog dovedemo na nivo drugog aparata. Najpre da vidimo kako će se ekstrapolirani (uvećani) snimak sa 5D pokazati u poređenju sa native 21 MP rezolucijom (5D Mark II levo, 5D desno):

Jasno je da ovakvo poređenje nema baš previše rezona, ali je korisno kao ilustracija kakvi su realni dobici. Prednost 5D Mark II je sada još vidljivija, jer je isečak sa 5D pretrpeo samo prosto „razvlačenje“, čime je samo izgubio na oštrini, a detalji su naravno ostali na istom nivou. Pogledajmo kakav se rezultat može dobiti obrnutim postupkom, kada isečke sa 5D Mark II interpoliramo (smanjimo) na rezoluciju originalnog 5D (5D Mark II levo, 5D desno):

Ovde je situacija znatno komplikovanija. Prednost oštrine stare petice ovde biva bačena u drugi plan, a prethodno mekši detalji 5D Mark II postaju oštriji, iako ih je evidentno manje. U svakom slučaju, čak i kada se 21 MP rezolucija svede na 12.7, prednost 5D Mark II i dalje postoji, iako nije upadljiva kao u punoj rezoluciji.

Pošto studio nije uvek merodavan za davanje konačnog suda o kvalitetu aparata i/ili objektiva, pogledaćemo šta možete očekivati od senzora 5D Mark II, ako ga stavite u situaciju poput sledeće:

(klik na fotografiju za snimak u punoj rezoluciji)

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez dodatne obrade:

Iako je gornji primer snimljen u RAW formatu i naknadno konvertovan u JPEG, obrada je standardna, bez ikakvih agresivnih zahvata, što vam otprilike može pružiti sliku (i doslovno) o detaljnosti. Ne samo da je količina detalja impresivna na snimku pune rezolucije, već se praktično moguće koristiti 100% isečke kao konačne fotografije. Mora se priznati i da veća rezolucija ipak vrši pritisak na optičku moć objektiva, pa se na 21 MP senzoru njihove anomalije mogu uočiti pre nego na 12 MP. Tolerancija na optičke nesavršenosti je manja, pa se tako može dogoditi da vaši stari, omiljeni objektivi, koji su korektno odrađivali posao na 5D, ne budu baš na nivou zadatka sa novim senzorom.

2. DETALJI, JPEG

Iako JPEG iz aparata slovi za manje bitan format na aparatima ove klase, jedan deo fotografa će svakako koristiti i JPEG izlaz. Ako ništa drugo, ono bar u kontrolne svrhe ili onda kada izvlačenje maksimuma nije od posebnog značaja. Procesiranje JPEG-a u aparatu povereno je algoritmu koji uobičajeno sprovodi linearnu obradu, bez obraćanja posebne pažnje na pojedine delove snimka, što je uobičajeno kod ručnog razvijanja „digitalnog negativa“. Zbog toga će JPEG iz aparata uvek biti kompromis između količine detalja, dinamike i odnosa oštrine/šum, jer će svaki zahvat biti primenjen uniformno.

Test scena je i u ovom slučaju ponovljena, u identičnim uslovima na oba tela, a naredni 100% kropovi ilustruju kvalitet JPEG-a iz aparata:

JPEG snimci u punoj rezoluciji: 5D Mark II i 5D

100% kropovi sa oba tela, JPEG iz aparata, bez dodatne obrade (levo 5D Mark II, desno stari 5D):

U odnosu na RAW, JPEG je, relativno gledano, jedna od slabijih odlika 5D Mark II. Saturacija i kontrast su pojačani, što je već uobičajeno za obradu u aparatu. Međutim, čak i na najvišem stepenu kvaliteta, kompresija je agresivna, što konačni rezultat čini mekšim i primetno manje detaljnim, čime se gubi dobar deo rezolucijske prednosti u odnosu na staru peticu. Idealno je koristiti kombinaciju RAW+JPEG, pri čemu se u „picture styles“ može setovati jači stepen oštrenja, ukoliko nije neophodno da svaka fotografija bude ponaosob razvijena iz RAW-a. Ako uporedimo isti snimak sa 5D Mark II, razvijen iz RAW-a, bez ikakvog zahvata sa JPEG-om direktno iz aparata, dobijamo sledeći rezultat (levo RAW bez obrade, desno JPEG u standard profilu):

Osim što su boje očigledno saturisane za 30% više, agresivno filtriranje i jaka kompresija značajno peglaju detalje, što je vrlo nepoželjno. Generalno se na DSLR aparatima manje pažnje posvećuje JPEG obradi, ali je ovo moralo biti malo bolje. Čak ni unutrašnje dooštravanje ne poboljšava rezultat u značajnoj meri. Nivoa oštrenja ima sedam (naravno, ono može biti i potpuno isključeno) i rekli bismo da ne treba preterivati i ići iznad petog podeoka, jer se na spojevima kontrastnih površina javlja korona, pojava karakteristična za preoštrene fotografije. Dodatno, prejako oštrenje najčešće ističe i šum, čak i na nižim ISO vrednostima, pa i to treba uzeti u obzir, ukoliko pojačavate stepen oštrenja.

JPEG iz aparata, bez oštrenja:

Oštrenje 1:

Oštrenje 2:

Oštrenje 3 (podrazumevani nivo na „standard“ profilu):

Oštrenje 4:

Oštrenje 5:

Oštrenje 6:

Oštrenje 7:

3. ISO TEST, RAW

Otkad je rezolucija počela naglo da raste (posebno u Canon taboru), popularne su analize high-ISO performansi. Štafetu low-light šampiona već neko vreme drži Nikon, podigavši lestvicu najpre sa D3, a utvrdivši gradivo sa D700. Veliki rezolucijski skok je aktuelizovao priču o lošem uticaju prevelike gustine piksela na pojavu šuma na višim ISO vrednostima, a logike u tome svakako ima. Što je rezolucija veća, odnosno gustina piksela po mm², to je veća i interferencija između susednih ćelija senzora, a time i šum koji se usled nje javlja. Povećanje osetljivosti senzora povlači za sobom čitav niz uslova koji moraju biti ispunjeni da šum ne bi „progutao“ detalje, a to je pre svega stepen zagrevanja istog, zbog čega se gro kolornog šuma javlja.

Canonov projektni tim je ovde krenuo malo drugačijim putem u odnosu na puko povećanje rezolucije. Umesto prostog usitnjavanja foto-ćelija, najpre je smanjen njihov međusobni razmak, dok se mikrosočiva gotovo dodiruju. Na ovaj način je svakoj ćeliji omogućeno prikupljanje maksimalne količine fotona, pri čemu dimenzije nisu smanjene proporcionalno povećanju rezolucije, već u nešto manjem obimu. Uz niz drugih unapređenja, ova tehnologija je uticala na dobijanje iznenađujućih rezultata:

100% kropovi sa oba tela, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma – uvrštene su i međuvrednosti preko ISO 800, radi sagledavanja upotrebljivosti (levo 5D Mark II, desno stari 5D):

Za ovu priliku namerno su izabrani tamniji delovi scene, pošto kao takvi u većoj meri provociraju pojavu šuma. Rezultati pokazuju pomalo neočekivan ishod. High-ISO performanse su ne samo rame uz rame u poređenju sa starom peticom, već su i nešto bolje, uprkos (barem teoretski) velikoj prednosti 5D po pitanju niže gustine piksela. Posebno je interesantno dobro držanje na rasponu do ISO 1000, gde je jasno da će tradicionalni borci protiv šuma (stockeri) moći da se opruže za malo veći ISO, bez potrebe za agresivnim peglanjem i strepnjom od „overfiltered“ primedbi. Fotografija rezolucije 21 MP je bez ikakvih problema upotrebljiva do ISO 6400, dok 12800 zahteva peglanje šuma, mada uglavnom kolornog. I pored toga, interesantno je da je kolorit relativno dobro očuvan, što najčešće prvo strada u ovakvim uslovima. ISO 25600 je atak na oči i može se upotrebiti samo uz težak resize, poput web prikaza. Mada, situacija je znatno bolja, kada je kadar nešto svetlije prirode.

Ipak, studijski uslovi ne moraju nužno da pokažu sve mane, pa se nećemo ograničiti samo na njih. Sledeća situacija se nadovezuje na do sada viđeno, a pokušaće da dočara šta možete očekivati od 5D Mark II u situaciji bližoj realnoj.

100% kropovi sa oba tela, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma – uvrštene su i međuvrednosti preko ISO 1600, radi sagledavanja upotrebljivosti (levo 5D Mark II, desno stari 5D):

Količina šuma je praktično izjednačena na svim zajedničkim ISO vrednostima, što je vrlo dobar rezultat, imajući u vidu veću rezoluciju. Svetliji delovi scene pokazuju upravo ono o čemu smo pričali u prethodnom testu – pošto je svetlo nešto jače, šum je na najvećim (H1 i H2) vrednostima znatno manje izražen, što fotografije čini upotrebljivijim. Kada se ovakve fotografije odštampaju, šum se dodatno redukuje, a posebno ako se uradi interpolacija na nižu rezoluciju. Koliko je ova teorija ispravna, možemo videti na sledećim primerima, koji ilustruju šta se dešava kada rezoluciju nove petice svedemo na rezoluciju stare.

100% kropovi sa oba tela, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma – high-ISO primeri sa 5D Mark II interpolirani na rezoluciju stare petice (levo 5D Mark II, desno stari 5D):

Ovde je situacija nešto drukčija. Najviše ISO vrednosti su primetno čistije nego na punoj rezoluciji, dok se to teže primeti kod nižih. Poređenje sa 5D pokazuje blagu prednost nove petice, ali ne u meri da to zaslužuje poseban osvrt. Prava prednost se vidi kada se takav snimak posmatra u celini, bilo na monitoru, bilo u štampi.

4. ISO TEST, JPEG

Ako možemo reći da vam RAW omogućava bolju kontrolu šuma u postprocesu, onda se za JPEG može reći da omogućava bolju kontrolu šuma već u aparatu. Kada je isključena unutrašnja redukcija, količina šuma je identična onome što pruža RAW, s tim što je nešto teže ukloniti ga u postprocesu. Ukoliko težite ka maksimalnom očuvanju detalja, poželjno je da unutrašnja redukcija šuma bude isključena:

100% kropovi sa oba tela, JPEG bez obrade i redukcije šuma – uvrštene su i međuvrednosti preko ISO 800, radi sagledavanja upotrebljivosti (levo 5D Mark II, desno stari 5D):

Lako je uvideti da JPEG sa isključenom redukcijom šuma nije baš poželjan način korišćenja najviših ISO vrednosti. Fleksibilnost koju pruža RAW je ovde u značajnoj prednosti, ali je to put koji zahteva verziranost i, pre svega, dovoljno vremena na raspolaganju i to za svaku fotografiju pojedinačno, jer – ako se redukcija radi linearno, onda je mudrije prepustiti taj posao unutrašnjem algoritmu za redukciju šuma. Svadbarska i reporterska klijentela često nema razumevanja za razvijanje RAW fajlova, pa ako želite instant fotografije, a prinuđeni ste da koristite najviše ISO vrednosti, možda će vas zanimati kako se 5D Mark II snalazi sa redukcijom šuma:

100% kropovi sa 5D Mark II, s leva na desno – NR isključen, low, standard, strong:

Iako se opcija za redukciju šuma može uključiti za duge ekspozicije i high-ISO vrednosti, algoritam zapravo vrši redukciju na svim ISO vrednostima, uključujući i baznu. Zvanično je navedeno da „redukcija na nižim ISO vrednostima dodatno uklanja šum na tamnijim delovima snimka“, što se vrlo teško vidi na priloženim primerima. Mada, kako JPEG na 5D Mark II generalno pati od neke vrste popeglanosti, teško je razlikovati šta od čega potiče. Kada govorimo o samom algoritmu za redukciju, fotografije rezolucije 21 MP su i bez redukcije upotrebljive na ISO 6400, dok 12800 zahteva dodatno peglanje šuma. ISO 25600 je ovde relativno pristojan (barem u odnosu na verziju bez ikakve redukcije) i omogućava da iscedite i poslednji foton iz senzora.

Osim poslednjeg nivoa redukcije, prve dve vrednosti pružaju sasvim solidan balans između umanjenja nametljivog šuma i očuvanja detalja. Srednji stepen redukcije šuma čini da se čak i H1 (12800) vrednost može nesmetano koristiti, dok je najviša, H2 vrednost (25600) teško upotrebljiva čak i sa maksimalnom (inače dosta agresivnom) redukcijom šuma. Kako je dobijena softverski (podeksponiranjem na 6400, pa naknadnim „boost-om“ ekspozicije za dve blende), nije preterano čudno što je rezultat ovako šumovit. No, poput primera bez redukcije šuma i ovaj se može bez ustezanja upotrebiti za štampu vrlo malih formata i low-res web prikaz:

ISO 12800, (Imagenomic Noiseware NR): 21MP, 12MP, 6MP, 2MP

ISO 5000, (Imagenomic Noiseware NR): 21MP, 12MP, 6MP, 2MP

ISO 12800, (Imagenomic Noiseware NR): 21MP, 12MP, 6MP, 2MP

5. RAW, sRAW1, sRAW2...

Prostora gladni RAW fajlovi nekad mogu predstavljati problem. Nekad vam nije neophodna puna rezolucija, a ipak se ne želite odreći fleksibilnosti koju RAW pruža u obradi. U tom slučaju, pravo rešenje može predstavljati sRAW. RAW format niže rezolucije je ponuđen u dva nivoa – sRAW1 od 10 MP i sRAW2 od 5.1 MP. Osim što štede prostor (sRAW1 u proseku oko 50%, a sRAW2 oko 35% veličine originala), teoretski obezbeđuju i manju količinu šuma, obzirom da se, uz rezoluciju, gubi i deo šuma. Teorija je jedno, a praksa često sasvim drugo. Zato ćemo pogledati koliko je ova teorija utemeljena u realnosti:

100% kropovi konvertovani u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade. S leva na desno: RAW, sRAW1 i sRAW2:

Pored nesumnjive utemeljenosti u teoriji, i praktični rezultati potvrđuju očekivano. Ovaj način snimanja donosi primetnu prednost po pitanju redukcije šuma, ali i evidentni gubitak detalja. Naravno, uz izrazito smanjenu glad za prostorom na memorijskoj kartici. Ukoliko nemate problem sa prostorom, daleko bolje rezultate možete postići ručno, redukcijom šuma u postprocesu i naknadnim smanjenjem na željenju rezoluciju, ali, ako je vremena malo, a prinuđeni ste da pretežno koristite najviše ISO vrednosti, sRAW će, uz redukciju šuma, omogućiti da dobijete kakve-takve rezultate i u najlošijim uslovima.

6. REPRODUKCIJA BOJA

Doživljaj reprodukcije boja kod aparata u najvećoj meri je subjektivan. Teorija o ukusima kaže da su oni individualni, te da se doživljaj lepog ne mora nužno poklapati kod svih posmatrača. A najčešće se i ne poklapa. Ipak, postoji nešto što zovemo „referencom“, a to bi (kada su boje u pitanju) bila paleta koja je najbliža onome što prosečno ljudsko oko može videti. Sigurno ste mnogo puta čuli da poklonici jednog brenda hvale boje svog aparata. Nema brenda koji nema svoje poklonike, ali se i pored sveg potencijala koji obrada iz RAW-a pruža, ipak teži ka reprodukciji koja, bez dodatne obrade, odgovara većem broju posmatrača.

Kako senzor aparata ipak nije nalik ljudskom oku po ovom pitanju, svaki proizvođač pruža nekoliko kolornih profila, prilagođenih određenim situacijama. Canon ih najčešće ima 6: standard, koji se najčešće koristi i najbliži je vernom prikazu, pored kojeg su na raspolaganju landscape, portrait, faithful, neutral i monochrome. Uglavnom nećete pogrešiti ako profil postavite na standard, a kakva je generalno reprodukcija boja kod Canona EOS 5D Mark II, možete videti na sledećih par primera:

Ako se odlučite za JPEG, kolorni profili itekako mogu biti korisni u nekim situacijama. Da vidimo kakve su međusobne razlike:

Standard:

Portrait:

Landscape:

Neutral:

Faithful:

Iako „monochrome“ baš i ne važi za „kolorni“ profil, red je da i njega pomenemo. Iako se često relativizuje kompleksnost dobre C/B konverzije, činjenica je da prosta desaturacija ne donosi baš sjajne rezultate u ovoj vrsti obrade, ali je kao takva jedina moguća za realizaciju u aparatu, pošto isti ne može da zna kakav filter daje najdopadljiviji C/B finiš. Evo kakav rezultat daje C/B konverzija, „direkt iz aparata“:

Ništa od čega zastaje dah, ali će poslužiti za prvu pomoć, ukoliko su vam neophodni instant rezultati.

Reprodukcija boja na 5D Mark II je, u najkraćem – odlična. Međusobni odnos boja je u ravnoteži, te ukupni kolorit ne naginje ka nekom kolornom kanalu više nego što bi trebalo. Poznata pojava na ranijim Canon aparatima je malo jača saturisanost crvenih tonova. Na novoj petici (opšti utisak tokom dugotrajnog korišćenja) je ta pojava malo umerenija, dok se reprodukcija ostalih boja čini za nijansu neutralnijom, što je dobro.

7. DINAMIČKI RASPON

Stigli smo i do poslednjeg foto-testa. Dinamički raspon se obično meri u laboratoriji. Ali, rezultati laboratorijskih testova se često ne poklapaju sa onim na šta se može računati u realnim uslovima. Zbog toga smo dinamiku odlučili da testiramo na način koji je bliži svakodnevnoj situaciji – podeksponiranjem, odnosno preeksponiranjem za nekoliko blendi i zatim „izvlačenjem“ pravilne ekspozicije u Adobe Photoshopu. Naredne primere ne treba posmatrati kao maksimalni domet senzora, pošto je i zahvat više provizornog tipa i urađen je mehanički, u cilju pokazivanja očuvanosti detalja u tamnim, odnosno svetlim tonovima. U realnoj situaciji će se retko desiti da omašite ±4 blende, a i onda će izvlačenje biti parcijalno, što pruža daleko bolje izglede za spasavanje snimka.

Da pogledamo prvo kako se senzor 5D Mark II nosi sa snimkom, podeksponiranim cele četiri blende:

-4 EV podeksponiran snimak:

Podeksponirani snimak, naknadno izvučen u PS-u:

Donji deo skale (tamni tonovi) su tradicionalno slabija tačka digitalnih senzora. Čak i pri nižim ISO vrednostima (poput ovog primera) jako se teško izvlače i najčešće se dobar deo tonova izgubi. Dinamika senzora u 5D Mark II je odlična, mada ne i najveća moguća. Da pogledamo šta se može očekivati u svetlijem delu skale, kada je snimak preeksponiran, pa u PS-u vraćen na pravilnu ekspoziciju:

+4 EV preeksponiran snimak:

Preeksponirani snimak, naknadno izvučen u PS-u;

Uobičajeno je da se digitalni senzori bolje nose sa preeksponiranim snimcima, iako oni na prvi pogled izgledaju beznadežno upropašteni. Naknadno izvlačenje takvih snimaka u PS-u daje nešto bolje rezultate, posebno ako odbacimo ekstremne partije na snimku. Sve u svemu, dinamički raspon 5D Mark II je napredovao u odnosu na staru peticu, ali ne u meri da zastaje dah. U svakom slučaju, sigurno je da možete računati i na vrlo ozbiljno mašenje ekspozicije, a da snimak ipak ne bude načisto upropašten. Obe varijante, i preeksponirani i podeksponirani snimci su praktično ekstremni primeri (posebno preeksponirani) i kao takvi su više primer kako se senzor nove petice nosi sa ovakvim situacijama. Kao i kod podeksponiranog, i kod preeksponiranog snimka jedan deo snimka ostaje trajno izgubljen. Na podeksponiranom snimku su (razumljivo) najbolje prošli detalji na samom hramu, dok su na preeksponiranom u većoj meri potpuno pregoreli i u nepovrat odneli fine detalje. Podeksponirani snimak na izvlačenje deluje drukčije i tamne partije su prve koje „pucaju“, što se može videti i na primerima, koje obiluju izraženim kolornim šumom. Ovoliko natezanje može preživeti samo u relativno kontrolisanim situacijama, kada scena nije spoj ekstrema, kakav je slučaj na ovim primerima. Sve u svemu, sasvim solidan rezultat.

8. AF SISTEM

Za kraj imamo i jedan neobičan test za telo ove klase – sistem autofokusa. Jasno je da Canon EOS 5D Mark II, kao ni prethodnik, ne pretenduje da postane reporterska alatka, a ni ornitološki ogledni instrument. Ipak, osim ako vam nije zabranjeno da se oprobate u raznim foto-disciplinama, velika je verovatnoća da ćete kad-tad doći u situaciju da vam i na ovakvom telu zatreba pouzdan AF – bilo da je to posao, izlet u prirodu ili neka razonoda poput aeromitinga. U tom slučaju, možete računati na ovakve rezultate:

I još jedan primer:

Na primerima iznad, uslovi su bili najblaže rečeno – očajni. Ipak, i pored vrlo slabe prozračnosti vazduha, AF se nije zbunio. Jasno je da dobar deo zasluga u ovakvim slučajevima pripada objektivima. Da biste postigli tačno pogađanje fokusa, čitav niz uslova se mora poklopiti – od (već pomenutog) objektiva do svetlosnih uslova i odgovarajućih parametara u aparatu. Ono što načelno važi za AF kod 5D Mark II je – tačnost. Iako ne previše izdašan po pitanju broja AF tačaka, AF sistem nove petice je tačan. Centralna, krstasta AF tačka izuzetno je precizna i vrlo je mala verovatnoća da će vas izdati u odsudnom trenutku. Potvrda fokusa je (slobodno se može reći) 100% siguran pogodak, a i u modu praćenja (AI servo) će tolerancija na nagle promene distance biti ispravno protumačena kao greška „nišandžije“, pa će vam AF sistem pružiti šansu da korigujete položaj izabrane tačke, pre no što se odluči da skoči na drugi cilj.

Kolebljivost fokusa se, kao i na starom 5D, ali u nešto manjem obimu, primećuje na bočnim fokusnim tačkama (posebno na krajnje levoj i desnoj), u kombinaciji sa svetlosno jakim objektivima. Ponekad se dešava da fokus prošeta tamo-amo krug ili dva dok ne zaključa fokus na određenu tačku, što ume da nervira, ali je pohvalno da ni u takvim slučajevima nećete dobiti lažnu potvrdu. Kada do potvrde dođe, ona je gotovo sigurno tačna. Iako skoro inferioran za ozbiljno reportersko mitraljiranje, AF je odličnog kvaliteta i dostojan je aparata kakav je Canon EOS 5D Mark II i kao takvom mu se nema šta posebno zameriti. U ovakvim situacijama, poput prikazanih na primerima iznad, mnogo pre će vas sputati rafal od svega 3.9fps.

REZIME

Originalni 5D je po mnogo čemu bio (i još uvek je) izuzetan aparat. Taj razlog je Canonu stvorio obavezu da opet ponudi izuzetan proizvod, u cilju postizanja istog tržišnog efekta kao nekad sa 5D. Mnogo je zamerki svojevremeno izneseno prema 5D, a ipak je ostao omiljeni studijski aparat, ali i aparat naprednih amatera i svih onih koji cene IQ („image quality“) radije nego broj dugmića i ergonomiju uopšte. Canon EOS 5D Mark II sigurno nije ispunio baš svaku želju, svaki glas koji je upućivao na nedostatke stare petice, ali su unapređenja pokrila najveći deo nedostataka originalnog 5D.

Za Canon, zadatak je ovaj put bio teži. Dok je 5D preživljavao prve dane na tržištu, konkurencije u tome segmentu jednostavno nije bilo. Sada je situacija kudikamo ozbiljnija, sa barem dva vrlo jaka konkurenta, od kojih svaki ima po nekoliko proizvoda u konkurenciji.

I pored toga, senzor je ostao jedna od najbitnijih karakteristika nove petice, baš kako je to bilo i ranije. I ostali delovi aparata su značajno unapređeni: tu je potpuno novo, delimično zaptiveno i robustnije telo, odličan displej, live-view, povećana brzina rada i kao poseban unikat u svetu full-frame DSLR-ova – mogućnost FullHD video zapisa.

Iako se veći deo poboljšanja poklapa sa spiskom želja koji su potajno zamišljali postojeći vlasnici originalnog 5D, deo korisnika je ostao i razočaran izostankom Canonove izvedbe Nikonovog D700. Poboljšani AF, wireless kontrola bliceva i bitno brži rafal su izostali sa spiska poboljšanja. Ali, ako bismo bili iskreni, od petice se uvek očekivao visok kvalitet izlaza, pre nego reporterska alatka.

Iz tog ugla gledano, Canon EOS 5D Mark II je postigao efekat dostojan svog prethodnika – odličan kvalitet snimaka, skoro neverovatne ISO performanse uprkos visokoj rezoluciji i video kao potpuno nova prilika za iskazivanje kreativnosti, učinile su novu peticu novim „best-buy“ proizvodom u klasi. Vlasnici stare petice rado menjaju svoje ljubimce novima, a čak i oni koji odavno uživaju u čarima EOS-1Ds Mark III, imaju razloga za nabavku ovog tela kao dostojnog backupa postojećem aparatu. Ispalo je da prvobitni konkurenti, D700 i Sony Alpha 900, zapravo i nisu pravi konkurenti – Nikon D700 je i dalje najbolje višenamensko FF telo u klasi, ali je u rezolucijskoj klasi stare petice, dok Sony pruža senzor više rezolucije i veće količine detalja, ali uz penale u vidu vidno veće količine šuma, odsustva live-view-a i video segmenta. Zbog toga im se ciljne grupe ne poklapaju, a zlatna sredina i ovaj put ostaje rezervisana za 5D, ovaj put sa sufiksom „Mark II“.

Pobrojano po stavkama, zaključak bi otprilike bio ovakav:

DOBRO:

-Vrhunski senzor visoke rezolucije;

-Odlične high-ISO performanse;

-1080p video;

-Odličan displej sa Live-view funkcijom;

-Brži rad zahvaljujući novom, Digic4 procesoru;

-MicroAF kalibracija fokusa;

-Automatska korekcija vinjeta;

-Bolja izrada i nivo zaptivenosti;

-Bolja baterija veće autonomije;

-Raspored kontrola po ugledu na originalni 5D, uz bolju organizaciju komandi;

-EOS Integrated Cleaning System;

-Unapređen sistem menija;

-Besplatan softver za kontrolu aparata i osnovnu obradu;

MOGLO JE BITI BOLJE:

-Penzionerski rafal;

-Novi-stari AF sistem, kolebljiv na bočnim fokusnim tačkama;

-Nefleksibilnost u prilagođavanju komandi;

-Nešto mekši JPEG izlaz;

-AF-assist samo uz eksterni blic;

-Izostanak wireless kontrole bliceva;

-Samo delimična zaptivenost;

-Nedovoljno dobar interni mikrofon;

-Auto Gain Control na mikrofonskom ulazu.

Canon EOS 5D Mark II Uputstvo na engleskom jeziku

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Po običaju, samo finale testa ostaje rezervisano za demonstraciju onoga što možete očekivati ukoliko se nađete iza tražila testiranog aparata. Semplovi su mešovitog tipa, a osim žanrovske raznovrsnosti, raznovrstan je i izbor korišćenih objektiva, uslova i načina obrade. Neke fotografije su obrađene u blažem obimu, dok su neke potpuno netaknute i kao takve – najprostije konvertovane iz RAW-a u JPEG format, uz korišćenje AdobeRGB kolornog prostora. Od pomagala, ponegde su korišćeni stativ, CPL i ND-Grad filteri. Uživajte!

Dragan Stanojević

Tamara Martinović

© 2010 pcfoto.biz